Mnogo je među nama onih koji, učinivši nešto loše svome bližnjem, imaju osećaj krivice i želju da zatraže da im se oprosti. Oni i traže oproštaj ali ga ne dobijaju uvek. Više je razloga koji dovode do izostanka praštanja, ali postoji i više razvojnih stanja u samom pristupu. Prvo: Treba usmeno zatražiti oproštaj. I tu počinje ono najzanimljivije. Molimo za oproštaj tako da ne samo da nam ne opraštaju, nego se još više uvrede. Činjenica je da je čovek ustrojen tako da čim oseti krivicu odmah želi da umanji njenu jačinu, da se „rastereti“, da podeli tu krivicu s nekim, u najboljem slučaju sa onim prema kome oseća krivicu. I prvo, što se obično dešava – posredno optužujemo onog kome smo skrivili: „Oprosti… No ti si sam sve to i učinio: Oprosti… No sam si za sve kriv…“ – to nije molba za oproštaj, nego osuđivanje, koje vama samima pomaže da „sebe rasteretite krivice“.
Ili, evo još jednog potpuno pogrešnog oblika molbe za oproštaj: „Oprosti, ako sam te uvredio…“ Onaj koji je uvređen se pita: „A ti, šta, nisi siguran da si me uvredio? Sumnjaš? Ili mi možda činiš uslugu svojom molbom za oproštaj?“ I opet nema opraštanja, već samo nova uvreda. Ili još jedan način: „Oprosti mi za sve!“ Znate li da je u nekom smislu sve jednako ništa. I uvređen čovek će se naći u nedoumici: „A za šta on uopšte moli oproštaj, konkretno? Sve – šta je on zapravo imao na umu?“ I opet nema oproštaja.
Zato što se u svim gore navedenim varijantama izvinjavanja ignoriše bol onoga koga ste uvredili, ignoriše se patnja koju ste prouzrokovali. Drugim rečima, osećanja tog čoveka kog ste uvredili, se ne priznaju, odbacujete ih. A zbog čega? Zato što je vama samima teško da podnesete teret krivice, koji leži na vama, ako iskreno priznate da ste naneli bol drugome.
Ali, svi smo mi živi ljudi i možemo, voljno ili nevoljno, da nanosimo bol jedni drugima, i to je neizbežno u ovom svetu, i nema potrebe da pred tim zatvaramo oči i bežimo od te činjenice, da je bol, kao i radost – deo naših života. Kako onda da prepoznamo bol drugog čoveka, da molimo za oproštaj da bi nam bilo oprošteno, ali i da sebe ne uništimo, da nas potpuno ne razori osećaj krivice?
Pravilo br. 1: Treba zamoliti za oproštaj s akcentom na to da je drugi čovek patio ili da možda i dalje pati zbog vaših postupaka ili reči. Moguće je da to niste hteli, ali to se desilo kao ishod uzajamnog odnosa – i tu činjenicu treba da priznamo: „Priznajem da sam te povredio tim i tim postupcima ili rečima“. Za oproštaj treba zamoliti za nešto konkretno, i to „nešto“ je potrebno izreći naglas: „Molim oproštaj za taj konkretan slučaj.“
2. Ne treba opravdavati sebe, izmotavati se. To poništava vaš pokušaj da dobijete oproštaj: „Nije bilo namerno“, „Nisam hteo“. Te reči opravdanja ne umanjuju vašu krivicu, one samo poništavaju bol koji ste svojim postupcima prouzrokovali drugome. U čemu je i razlika – da li ste to želeli ili niste, namerno ili nenamerno, to se svakako već desilo. I ko je rekao da vas to što ste nenamerno uradili oslobađa od odgovornosti? Imajte na umu jedno: vi molite za oproštaj za to što se desilo, zbog činjenice da ste izazvali patnju drugom čoveku.
Naravno, ovde ne govorim o nekim tamo umišljenim uvredama poput: „Nisi me nazvao, a ja sam te čekala…“ Ovde govorim o patnjama uzrokovanim emocionalnim ili fizičkim nasiljem. Šta podrazumevam pod emocionalnim nasiljem: pritisak, narušavanje granica, manipulacije osećanjem krivice, strahom od gubitka, stidom, kritiku radi kritike, stalne zamerke, ukorevanje, vlast radi vlasti nad drugim, omalovažavanje itd.
3. Da bi drugi shvatio da priznajete taj bol koji ste naneli postoje sledeća pravila molbe za oproštaj: „Molim te da mi oprostiš za… Priznajem, povredio sam te i iskreno se kajem zbog toga… Oprosti mi!“ I to je sve! Ništa više tu nije potrebno. Možda ćete morati da pružite čoveku mogućnost da iskaže svoja osećanja uvređenosti i prosto da prihvatite njegova osećanja, ne opravdavajući se.
4. Ako ipak, posle svega, ne dobijete oproštaj, potrebno je da zahtevate od drugog da nadoknadite pričinjene gubitke – uvredu je moguće nadomestiti dobrim delima ili materijalno, tj. potrebno je da pokušate da „popravite to što ste slomili“: „Kako mogu da ti nadoknadim gubitak? Mogu li da uradim nešto za tebe, da bi mi oprostio?“
5. Ukoliko ni to ne pomogne, onda jednostavno treba prepustiti deo odgovornosti za neopraštanje tom čoveku, koji ne može da oprosti, i otići, skloniti se iz njegovog vidokruga, dati mu vremena. Uradili ste sve što ste mogli da bi iskupili svoju krivicu, i upravo taj pokušaj da dobijete oproštaj iskupljuje vašu krivicu, vaša iskrena molba iskupljuje vašu krivicu.
6. Oprostite sebi: „Učinio sam sve što mogu kako bih iskupio svoju krivicu, ali ne zavisi sve od mene. Deo odgovornosti je na drugom čoveku, u njegovoj nesposobnosti ili odsustvu želje da oprosti.“
7. Ako vi sami ne možete da oprostite, a vas mole svim gore navedenim „nepravilnim“ načinima, možete da pokušate da naučite vašeg uvredioca kako ispravno da traži vaš oproštaj.
Mislim da ćemo moći iskreno zamoliti za oproštaj samo ako nam je zaista odnos s tim čovekom značajniji nego sopstveno ego.
Psiholog Julija Latunenko
Izvor: poznajsebe.wordpress.com
SEDAM PRAVILA ZA ONE KOJI NISU NAUČILI DA OPRAŠTAJU
