VELIMIR REMIĆ: TAMNI OBLACI NAD NAŠOM CIVILIZACIJOM!


Globalna panika se širi. Duhovno budna lica su potpuno svesna haosa u kojem se nalazi planeta Zemlja. Tamni oblaci nadvili su se nad našom civilizacijom i kao da pristižu u jednoj nepreglednoj koloni vagona u kojima se nalazi otrovan teret. Mešaju se crna i siva boja, kao da se u nebo vaznela sva prljavština koju je proizveo ljudski rod. Kako je dole, tako je i gore - bolje nismo ni zaslužili, a rekao bih i da je sve ovo što nam se u svetu dešava još i dobro, odnosno odraz velike ljubavi Božje, imajući u vidu koliko su ljudske jedinke zastranile na svim nivoima. 
Nestalo je poštovanja među ljudima. Udario je brat na brata, sin na oca, ćerka na majku, unuk na baku, muž na ženu. Nestala je ljubav, a dobre volje skoro i da nema. Mnogo je lica, a malo je ličnosti. Ljudi su se pretvorili u zveri. Zašto? Zbog toga u sebi nemaju ni mrvicu ljubavi prema Gospodu, pa su po dopuštenju pali i ne uspevaju da ustanu, te nastavljaju egzistiranje prepuni zla, ljubomore, nemoralnog ponašanja, bezbožnosti i izopačenosti.

Nesvesni da su zalutali, prihvataju sve što im se servira na stolu prepunom lascivnih „poslastica“ koje im se čine kao nešto poželjno i mnogo dobro. Lutaju, puše, piju i najmračnije tajne svoje duše kriju ne mareći za čuvenu izreku: Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju. Koračam ulicama i srećem samo zabrinuta ali i lica na kojima nema ni naznake blagosti i radosti, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da su živi, imaju po dve noge, dve ruke i dva oka. Sasvim dovoljno da svaki pojedinac bude presrećan čovek. Mislim u sebi: pa ljudi moji, šta vam je? Gde je radost života? Gde je osmeh i pozdrav strancu, neznancu? Da sam svakoga od njih upitao zašto su depresivni i bezvoljni znam da bi se odgovor odnosio na nemanje novca, posla, zdravlja ali ni ljubavi. Možda zaista i nemaju, ali koračam dalje i pokušavam da pronađem bar neku svetlu tačku u ovom sivilu. Nema je. Svi žure, guraju se, viču, gledaju u telefone i pretrčavaju ulice na crveno. Idu, ali ni sami ne znaju kuda i za kim. Cilja nemaju, sigurnost je nestala, a volja za borbom je skoro u potpunosti iščezla. Nastavljam dalje svoje putešestvije u želji da se pomerim sa lokacije iznad koje sam primetio samo tamne oblake koji kao da se suzdržavaju od plača nad ogrehovljenim ljudskim dušama koje uspavano jedva sastavljaju kraj sa krajem. 

 

Sedam na klupu u parku u želji da pažljivo sagledam prolaznike ali i one koji će se zaustaviti i sesti da odmore od sopstvene muke i jezivih misli koje su ih dovele u stanje potpunog nezadovoljstva. Devojke su gole, idu ulicom i puše, psuju, bacaju smeće u zelenu travu, momci uriniraju uz prelepo debelo drvo čija kora me podseća na bore mudrog starca koji u sebi krije veliko znanje i pouke zlata vredne. Gledam i zgražavam se dok zapišavaju darove majke prirode koja nam vraća milo za drago. Ćutim. Puštam duboki uzdah svestan svega šta se dešava okolo. Prolaze i dolaze novi ljudi, a ja i dalje nemo posmatram maloletne devojčice dok voze rolere sa napućenim usnama u teksas pocepanim suknjama, sa jezivim pirsinzima od nosa do pupka. U rukama držim svesku i olovku, a oko vrata mi je fotoaparat. Beležim razne pojave, fotografišem i najsitnije detalje koje sam mudro čuvao u fioci svoje probuđene duše znajući da će mi poslužiti prilikom pisanja ove knjige. Razmišljam: gde su roditelji ove dece koja su krenula stranputicom? Da li toliko rade pa nemaju vremena da ih vaspitavaju i sačuvaju od ulice, poroka, sekti, demonskih zamki i bluda koji vreba iza svakog ćoška? Devojčice se grohotom smeju, deluju srećno, ali samo na prvi pogled.Sve je to prividno, ali je i mučno gledati, posebno od trenutka kada su sele da odmore vadeći iz ranca limenke piva koje su za par minuta popile. Nastao je još veći smeh. Vrište, misle da su u centru pažnje i da je njihov ceo svet. Uzimam olovku i zapisujem. Drhte mi prsti dok na papir prenosim ono što moje probuđene oči videše. Deca nam lutaju bez pastira kao jaganjci po zelenoj travi prepunoj špriceva, dok svuda naokolo vreba opasnost od vukova koji žele da ih upropaste. Ako se i vi osvrnete oko sebe, biće vam sve mnogo jasnije i dobićete odgovor na pitanje - zašto smo duhovno pali i dotakli samo dno. 

 

Ako decu na vreme ne usmerimo, crni i sivi oblaci nikada se neće pomaći i pretiće nam prolomom, prljavom kišom, udarima groma i poplavom. Oh, poplava! Kad se samo setim te jezive 2014. godine. U početku sve je ličilo na običnu prolećnu kišu, ali kako su dani prolazili, a intenzitet padavina jačao, počeo sam da osećam da nešto nije u redu i da nam svima preti opasnost. U medijima su neprekidno upozoravali da dolazi opasan ciklon i velika količina vode. Pojavile su se i priče da su nam to stranci napravili preko HAARP sistema kako bi nas dokrajčili, pošto to nisu uspeli 1999. godine. Najlakše je optužiti druge ili se baviti zaverama i raznim teorijama među kojima ima i onih koje su tačne, ali u našem slučaju retko se ko zamislio i pogledao u nebo. Šta se tada dešavalo? Gospod je plakao i kroz kišu svojih suza dopustio stradanje s ciljem da nas opomene i podstakne da shvatimo da smo jedni drugima najpreči, a ne da samo komunicimramo preko Fejsbuka i ostalih društvenih mreža ne mareći za stvarni život i Isusa Hrista koji ne želi našu pasivnost i opčinjenost modernim tehnologijama. Bog nas je tada posetio. Hristos je pohodio prostor Balkana sa željom da nas kroz stradanje ujedini, jer svi smo mi jedno. 

 

Zna naš Stvoritelj apsolutno sve i jasno mu je da su nas mračne sile razjedinile kako bi nama lakše manipulisale. Ali ništa ne biva bez dopuštenja onog koji je sve premudro stvorio. Te 2014. godine Bog je poslao četu anđela da speru zlo, negativne sile i loše vibracije koje su se decenijama skupljale u ljudima na našim prostorima. I tačno je da su poplave puštene zbog velikog pada svih nas i da je to bila opomena, i ne baš slučajno, blizu Beograda u kojem ima mnogo nemorala, razvrata, poroka, sekti i tajnih društava. Ko čita dela mudrih pravoslavnih staraca, shvatiće da su sve što nas snalazi za života, prorekli Hristovi ugodnici Otac Tadej i starac Gavrilo, koji su upozorili šta će nas zadesiti ako se ne popravimo. Nismo se popravili, spavamo medveđim zimskim snom, ogovaramo druge, ljubomorni smo na one koji imaju više, ne poštujemo zapovesti Božje a očekujemo neki boljitak. To nije moguće niti je u skladu sa prirodnim zakonima. Svaka nevolja je velika pouka i prilika da kroz stradanje dobijemo spasenje. Da nismo imali strašne poplave mnogi nikada ne bi poradili na uređenju reka, potoka, pritoka, odvoda, a ne bismo se sigurno tako bezrezervno dali jedni drugima i pomagali u nezapamćenoj katastrofi koja nas je snažno prodrmala. Kada čovek zakaže, Bog ga budi i umiva svojim kišnim suzama pokazujući svoju veliku milost. Jer da nije tako i da ljubav Božja nije preovladala, posledice bi bile mnogo veće, ali svi molebani i pojedinačne molitve su uslišene, i dobro smo prošli. Ali to ne znači da se slično ili čak i nešto gore neće ponoviti. 

 

Čovečanstvo je u procesu duhovnog buđenja. Mi smo u fazi poput žene pred rađanje. Tako i naša planeta Zemlja nosi nas kao veliki teret, hrani, daje nam vazduh, vodu, vatru da se ugrejemo, kišu da se operemo, sneg i ekstremno niske temperature da se uklone svi virusi i bolesti koje bi naškodile ljudima. Došli smo do trenutka kada puca vodenjak i kada treba da se desi rađanje. To pucanje vodenjaka možemo da povežemo sa vremenskim nepogodama, ratovima i stradanjima, odnosno sa velikim čišćenjem koje je počelo u zimu 21. 12. 2012. godine. Majka Priroda ima trudove. Ona se napreže, bori, muči, pušta krikove i sprema se za porođaj. Bolno je, ali ona zna da će posle sve biti u najboljem redu. Kakva smo to mi deca kada joj ne pružamo podršku, ne čuvamo je i ne brinemo za njen opstanak? Samo retki su osvešćeni i mole se za spas naše civilizacije. Ništa bolje od haosa nismo ni zaslužili, jer kako smo posejali tako ćemo i da žanjemo, ne samo mi, nego i naša deca, unuci, praunuci i svi koji će tek doći da iskuse život na ovoj planeti.

 

Mnogi okrivljuju Boga i pitaju: gde je sada kada je svet u neravnoteži, zašto je dozvolio propast? Tragedije su dopuštene da bismo se osvestili. Da nije tako vi ne biste sada u rukama držali ovu knjigu koja je proizvod moje želje da dam svoj doprinos u osvešćivanju naroda širom sveta. Gospod nam je darovao Zemlju za život i stvorio sve što nam je neophodno za potpunu harmoniju, ali mi kao ljudska rasa smo toliko pali da nismo svesni koliko smo zla naneli prirodi. Umesto da je čuvamo kao oba oka u glavi, mi zagađujemo vazduh, bacamo đubre u reke, potoke, jezera, masovno sečemo šume da bi se ogrejali ne pokazujući interesovanje za solarne ploče preko kojih možemo da obezbedimo energiju za potrebe svojih domaćinsatva. U more ispuštamo kanalizaciju, toplanama, elektranama i prevoznim sredstvima zagađujemo atmosferu, prljavim mislima i brojnim nedelima narušavamo ravnotežu mesta na kojem stanujemo. 

 

Šokantan podatak dolazi iz Kine u kojoj se za proizvodnju drvenih štapića za jelo uništi čak dvadeset miliona stabala i to onih koji su stari i po nekoliko decenija. Od te količine drveća napravi se preko osamdeset milijardi štapića za jednokratno korišćenje, ne mareći za posledice tog bahatog uništavanja darova prirode. Zato ne treba ni malo da nas čudi sve veći broj zemljotresa i raznih drugih nesreća kako u Kini tako i u ostalim zemljama Azije. Oni uopšte ne prate znakove kraj puta, a prirodni zakoni će ih suočiti sa posledicama tih poteza. Možda niste znali, ali Kina je jedina zemlja u svetu u kojoj se svake godine održava „Festival psećeg i mačjeg mesa“ na kojem kolju i svirepo ubijaju pse i mačke a potom ih prodaju, roštiljaju i zamrzavaju kako bi imali jelo tokom cele godine. Male grupe ljudi su se bunile ali nisu uspele ništa da izdejstvuju i zaštite nevine i bespomoćne životinje. I zbog toga će Kina biti kažnjena sve češćim tektonskim poremećajima. Setite se samo razornog zemljotresa koji je pogodio Haiti. Veliki broj ljudi je stradao, a pouka nije izvučena. Taj deo sveta je poznat po tome što se u njemu svakodnevno vrše rituali uz pomoć Vudu magije, a skoro svaki stanovnik ume da priziva duhove i prinosi žrtve ne plašeći se strašnih posledica sa kojima će se morati suočiti. 

 

Svi ste čuli za kataklizmu koja je 2015. godine pogodila Nepal i delove Indije. Ali nisam siguran da ste svi čuli za podatak da se, neposredno pred razornu seriju potresa u pograničnom pojasu istoimenih zemalja, obavilo žrtvovanje preko 100.000 raznih vrsta životinja, od pacova do bivola. I sve su to činili u čast svog božanstva kojem se klanjaju. Svakih pet godina se vrši ubijanje tih nevinih stvorenja, kojem prethodi i verski obred na kojem sveštenik obavlja svoj deo posla i pozdravlja klanje i masakriranje životinja. Zemljotres im je bio opomena, ali ja ne verujem da će iko moći da ih probudi i ukaže na pravi put zato što je kod njih tradicija takva i prenosi se sa kolena na koleno. Možda će sledeći put Gospod dopustiti totalno uništenje Nepala i to ne sme da nas zaprepasti ukoliko se bude desilo. Prva zapovest Božja glasi: „Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene“. Nažalost , oni za ove reči nikada nisu čuli i ništa im ne znače. Zato stradaju i tek će da osete na svojoj koži mučenje. Bumerang je nešto što niko ne može da izbegne, pa tako ni stanovnici Nepala, ali i svih država u kojima ne postoji ravnoteža i poštovanje onoga što nam je Bog dao na korišćenje. Amerika, kao i sve članice satanske vojne alijanse, će takođe biti suočena sa paklenim mukama i razaranjima na svim nivoima. Za svaku kap krvi koja je širom sveta prolivena zarad interesa onih koji veruju samo u dolare, SAD i njeni poslušnici će doživeti krah i uništenje kroz vremenske nepogode. Amerika će biti pocepana baš onako kao što su oni Jugoslaviju podelili, uništili i na njenoj teritoriji proizveli siromaštvo i veliku glad. 

 

Svet je obišao poražavajući podatak - svake godine na globalnom nivou bude bačeno 1,3 milijarde tona hrane, dok istovremeno u svetu ima 780 miliona gladnih lica. Od te količine uništene hrane stvori se 3,3 milijarde tona gasova koje izazivaju dodatno zagrevanje planete Zemlje. I ko je kriv? Pa čovek, naravno! Šta činimo da dođe do promene i spasa planete? Ništa. Šta će biti sa našom civilizacijom? Preživeće samo oni koji su duhovno budni i koji se mole u ime cele Vaseljene. Na Zemlji će ostati bića koja su prepuna ljubavi i empatije za sve i svakoga. Oni će povesti svet u novo zlatno doba koje će se roditi nakon velikog čistilišta kroz koje prolazimo. Dok se to konačno ne desi, mi kao jedinke dužni smo da damo sve od sebe da spasimo što više zalutalih duša.

Odlomak iz knjige “Rađanje novog sveta” autora Velimira Remića